• Istezanja. Iako predstavljaju sastavni deo skoro svakog plana rehabilitacije, u većini slučajeva njihova primena nije zasnovana na dobrom testiranju i analizi potrebe za istim. Realnost je da su programi rehabilitacije uglavnom “tipski” (isti za sve) bez uvažavanja interpersonalnih razlika u posturi, dnevnim navikama, mehanizmu povrede itd. Da, u nekim slučajevima bola je potrebno istezati zadnje lože, ali u nekim je to i te kako kontraproduktivno.
  
  
• Vežbe za jačanje. Nažalost, ove vrste vežbi su i dalje sastavni deo “tipskih” programa rehabilitacije. Iako običnom čitaocu ovo naizgled zvuči logično, sva dosadašnja istraživanja pokazuju da jaki mišići leđa i trupa ne garantuju protekciju od povrede ili ponovnog povređivanja, dok izdržljivi mišići leđa i trupa upravo to rade. Znači, cilj rehabilitacije bi trebalo da bude povećavanje izdržljivosti mišića leđa i stomaka.​
  
• Blaga aerobna aktivnost (aerobna aktivnost niskog inteziteta). Pri tome mislim na hodanje, vožnju stacionarnog bicikla, eliptikal (nordijsko skijanje)… i sve one aktivnosti koje ne izazivaju velike oscilacije težišta tela i velike kompresivne sile u kičmenom stubu. Blaga fizička aktivnost povećava količinu krvi koja protiče kroz regiju lumbalne kičme i samim tim pospešuje zaceljenje.
  

Redovna fizička aktivnost je neophodna za održavanje normalnog funkcionisanja organizma, pa samim tim i kičme. Ukoliko kičmu, neposredno nakon pojave simptoma, ne koristimo duži vremenski period, veoma lako može doći do pogoršanja simptoma i  ukočenosti.

Predji na: Sadržaj